NAHRANILA ME JE I DALA MI NOVAC Čuvena glumica živela je u BEDI a svi je pamte po velikom srcu

Legendarna glumica Radmila Savićević rođena je na današnji dan 8. februara 1926. godine, a iza sebe je ostavila brojne uloge po kojima je pamte mnoge generacije. Gledaoci su je zapamtili 1968. po filmu Višnja na Tašmajdanu, gde je igrala razrednog starešinu, a zatim je nizala brojne uspehe. Dobila je ulogu Violete u seriji Kamiondžije, te ulogu baka Vuke u Pozorištu u kući - Babino unuče, kao i u kultnoj seriji Vruć vetar. Krajem osamdesetih tumači lik sekretarice Žarke u Boljem životu, a godine 1993. njena karijera dolazi do vrhunca ulogom Riske Golubović u seriji Srećni ljudi. Njena poslednja uloga bila je Dostana u Porodičnom blagu. Radmila je rođena u Kruševcu, a jednom prilikom govorila je o svojoj porodici i odrastanju. Odrasla sam pored crkve Lazarice u Kruševcu kao i moje dete. Igrale smo se u porti. Moj pokojni otac je imao običaj da se tamo zapriča sa prijateljima, pa čak na klupi da prenoći. Otac je imao avanturistički duh, osnovao je Udruženje književnika u Kruševcu. Ipak, toplina koju je dobila od majke Cane bila je dovoljna da obeleži njeno detinjstvo, koje je opisala kao srećno iako je živela u bedi. Krštena sam posle sedam godina jer nisu hteli da me prime u školu dok nisam bila krštena. To je bio uslov za to vreme. To je bilo strašno. Moj mlađeg brata i mene tata nije hteo da krsti, tada nismo razumeli zašto, valjda iz nekih svojih uverenja. Moj otac je čak zbog toga morao da ode i da ostavi moju majku sa troje dece bez igde ičega. Ali majke su uvek majke, izbore se do kraja. Mi smo imali jedno lepo, siromašno detinjstvo. Ono je bilo toplo, ljudski. Moja majka bila je velika žena, sama je podigla troje dece. Imala je čudnu, strahovitu energiju, za nju nije postojalo nemoguće. I da nisam glumica, nikada ne bih mogla da sedim kod kuće, nego bih morala nešto dinamično da radim, stvorim, da ne bude 'Jao, ja nemam'. Morala bih nešto da uradim, ja sam od tih žena. Radu sam prvi put sreo na potpisivanju svog prvog ugovora u karijeri za predstavu Lizistrata u produkciji Sava centra. Imao sam dvadeset jednu godinu, još sam studirao i bio jako srećan što sam dobio ulogu. Međutim, kad sam video ugovor, počeo sam da se dvoumim da li da to uopšte prihvatim jer je honorar bio sramno smešan. Pedeset maraka za pripreme, premijeru i predstavu. Nisam mogao da verujem. Rada je sedela u toj kancelariji i čula kada sam sekretarici, koja je beležila moje podatke, rekao da sam iz Kruševca. Onda je prišla i pitala me: 'Odakle reče da si ti, mali?'. 'Iz Kruševca'. 'Iz koje ulice?'. Ja kažem iz koje. 'Pa šta se misliš što ne potpisuješ?' 'Pa ovaj novac', rekoh, 'ovo je katastrofalno. Stvarno je malo'. 'Aha. A koja ti je to uloga po redu?' 'Prva', priča on i dodaje: 'Pogledala me je tako da više nisam imao hrabrosti da kažem. 'Potpisuj to odmah. I čekaj me ovde, nemoj da si mrdnuo'. Ja potpišem i posle nekoliko minuta, ona se vraća. 'Ajde sa mnom'. 'Gde ćemo?' 'Ne pitaj ništa, ideš sa mnom'. Pozvala je taksi i otišli smo u njen stan. Peri ruke i sedaj za sto. I iznosi vrelu gibanicu, sarme i još gomilu hrane. 'Jedi'. 'Rado, pa nisam gladan'. 'Jedi. Vidi kakav si mršav, jedi'. Ona je insistirala da jede i da pozove majku. Morao sam da jedem maltene do iznemoglosti. Dobro, a sad se javi majci. I vodi me do telefona. 'Nema potrebe, juče smo se čuli. Imam telefon u stanu u kojem živim'. 'Javi se majci kad ti kažem. Sad se javi majci'. I ja, šta ću, okrenem majku. 'Evo da ti se javim, ovde sam kod Rade Savićević.'