Ne znamo kako se kupuju jaja u prodavnici sve proizvodimo sami Zamenili Beograd selom i uživaju u prirodnoj poljoprivredi

Demijan Lukić je sa svojom devojkom Katarinom odlučio da se preseli iz Beograda u Krčedin i nastavi svoj stari posao onlajn, a da se posveti i prirodnom pristupu poljoprivredi. Mnogi ljudi razmišljaju o preseljenju iz grada na selo, pogotovo poslednjih desetak godina. Oni koji su bili rešeniji i mudriji, to su uradili pre korone, kada su placevi mogli povoljnije da se kupe. Danas su cene zemlje po unutrašnjosti mnogo više, a ostaje i staro pitanje - od kog posla se može živeti na selu. Demijan Lukić je sa svojom devojkom Katarinom odlučio da se preseli iz Beograda u Krčedin. On je IT stručnjak i nastavio je da radi svoj stari posao, ali na daljinu, iz seoske kuće. Međutim, njegova najveća strast je prirodni pristup poljoprivredi, bez pesticida, herbicida, veštačkih đubriva, a preseljenje u Krčedin mu je omogućilo da se posveti svom hobiju sada i odmah, a ne da čeka penziju da bi uživao u onome što zaista voli. Od jednog placa sa kućom, njihovo imanje je naraslo na čak četiri parcele, koje doduše nisu spojene, jer su u međuvremenu cene zemljišta otišle toliko da je postalo vrlo teško kupovati placeve u neposrednoj okolini. Na placu na kojem žive, osim što uzgajaju različite biljne kulture, Demijan i Katarina su uspeli da ožive i neke životinjske vrste koje su agresivna poljoprivreda i zaprašivanje skoro iskorenile. Pa tako, među lejama belog luka i jagoda postoji i veštačko jezerce, koje privlači vilinskog konjica, vodene bube, mrmoljke. Vilinski konjic je fenomenalna vrsta koja je u stanju da u toku jednog dana pojede 100 komaraca, većinu života provodi u vodi kao nimfa, tamaneći takođe komarce, isto jedan veliki faktor koji gubimo zbog agresivnog prskanja komaraca, jer se time ne ubijaju samo komarci, već i njegovi predatori. Ali će novi komarac za 12 dana da se izlegne, a predatori su završili priču. Na svom imanju ima i hrast lužnjak, nekada sveto drvo starih Slovena, a danas ozbiljno proređenu biljku koje se setimo samo na Božić, kad sa sekirom dođemo da joj iskasapimo grane. U samom ovom vrtu možemo da proizvedemo veliku količinu hrane. Jedna četvoročlana porodica bez problema može dobar deo hrane da dobija iz svoje bašte veličine 30 ari. Recimo, jaja. Mi ne znamo kako se jaja kupuju u prodavnici, jer imamo od živine dovoljno za nas i našu najbližu porodicu. Tako da koliko god bio s jedne strane izazov, jako je dobro napraviti tu migraciju iz grada na selo, napraviti sekvencijalno, kupiti neku manju površinu, videti kako to nama odgovara, kako to nama leži.