Svedočenje mame ubijene Adriane slomilo sve u sudnici. Mi koji smo ostali bez dece smo doživotno mrtvi od tog 3. maja. TUGUJEM, OSEĆAM SE KRIVIM. Majka ubijene Adriane izašla je pred sudsku govornicu posle iskaza svog supruga Dina čije je svedočenje rasplakalo sve u sudnici. Svaki dan odlazim na groblje da joj se izvinim, da joj kažem da je VOLIM. POTRESNE SCENE U PALATI PRAVDE Roditelji dece ubijene u Ribnikaru na novom suđenju roditeljima dečaka ubice. Svi zagrlili porodicu malene Adriane Dukić. Drhtavim glasom Biljana je pričala o svojoj najstarijoj ćerki, o odnosu sa njom, ali i tom 3. maju kada im se ceo svet srušio. Mi smo vezani kao creva. Ja sam tako i odrasla, nema dana da neko nekoga ne pozove. U zadnje vreme smo imale odnos kao najbolje drugarice. Ceo vikend smo se šetale, ručale. Ona je posebna, Dane, suprug, je tužan jer je rano izgubio roditelje, ona je donela radost i sreću u naše živote. Ja živim za moju decu. Ona je nas toliko štedela, tek nakon njenog gubitka smo shvatili šta smo izgubili. Zrela, odgovorna, volela je da pomaže. Sinu je bila podrška, ćerki uzor. Uvek se trudila, htela je da bude doktorka. Da izleči svog dedu od srca, da bude kardiolog. Ona je otišla pre njega. Imala je ogroman potencijal i radoznalost, uvek nasmejana i šaljiva. Kada se vratim na to jutro, zamolila me je da sutradan ne ide u školu jer ima kontrolni iz matematike. Nije otišla na kontrolni, otišla je zauvek, započela je potresno svedočenje mama Biljana. Majka ubijene Adriane osvrnula se na taj 3. maj, jutro kada je poslednji put videla svoju ćerku. Čekala je sina ispred zgrade, mahnula mi je onako sređena i nasmejana. Stigla sam na posao i videla sam tu vest, ali nisam brinula za Adrianu. Ni na kraj pameti mi nije bilo, a onda sam čula za Dragana, čuvara. On je bio tako divno biće. Svakog je poznavao. Nastavila sam da radim, dobila sam poruku od učiteljice druge ćerke. Rekla sam Danetu da ode da je pokupi, a ja nastavljam da radim. Potom me zove njena drugarica koja govori da je svako svojim kućama, da su se razišle, priča ona. Kako je dodala, suprug Dane joj je rekao da ne brine i da su deca u učionici sa psihologom, da u školi čiste Draganovu krv. Ostavila sam posao, krenula ka stanu, nje nije bilo. Ispred škole su se svi razišli. Još uvek imam nadu da će od negde izaći, da se sakrila. Dobili smo info da se javimo policiji i Dane je otišao, a ja sam čekala, priča majka. Kako kaže, supug joj je poslao poruku da ide kući. Mislila sam da je povređena. Pozvao me je i u plaču rekao: Nema više naše Adriane. Ja sam vrisnula i klekla. Kako je moguće da nje nema? Ja sam vrištala. Kako je moguće? Naša greška je bila ta što smo je doveli na vreme u školu. Da je zakasnila, možda bi bila tu sa nama, ispričala je. Dodala je da su potom stigli njeni roditelji sa sela, skrhani, uplakani. Dolaze komšije, prijatelji, svi ljudi iz Francuske. Nisam mogla da pohvatam. Gde ćemo je sahraniti? To nije bio naš plan, trebalo je da slavimo moj 40. rođendan, da krstimo. Nije bio plan da sahranim dete od 14 godina. Gde da ostanem? Da odemo u Francusku? Mislili smo da je sigurnije, ali smo pogrešili. Pokazivala je veliku ljubav prema kulturi, tradiciji. U Francuskoj je učila drugarice iz celog sveta da igraju kolo, rekla je ona. Potom se osvrnula i na upravu škole. Kako je ukazala, nakon zločina je pozivala Adrianinu razrednu milion puta, ali telefon joj je bio isključen. Nakon toga je bila na sahrani. Ali posle sahrane, nikakav poziv, nikakva poruka. Nisu naša deca izgubila živote u diskoteci, nego u školi. Ovo doživljavamo kao da je brat ubio. Zašto se to desilo? Nama treba odgovor na to pitanje. Nisu bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Oni su bili na pravom mestu. Nemam snage da se pojavim ispred škole, rekla je devojčicina mama. Potom se obratila svom ubijenom detetu. Ako me čuje, Duboko ti se izvinjavam što sam te poslala u školu to jutro, što smo došli u Srbiju i verujem da će moja Adriana, pa makar i mrtva, nastaviti da inspiriše, rekla je ona. Devojčini brat i sestra prolaze kroz teške trenutke. Biljana je ispričala da sin više ne uči, ne želi da ide u školu. Govori mi da ne znam kao Adriana. Ćerka je usvojila njenu sobu, oblači njene stvari. Mi, iako smo mrtvi, moramo da nastavimo da živimo zbog njih. Važno nam je da budu stabilni i njima ona mnogo fali. Nose veliku tugu. Kako da im objasnim da je školski drug ubio njihovu sestru, navela je ona na suđenju. Podsetimo, porodica Adriane Dukić, devojčice koju je usmrtio dečak ubica u OŠ Vladislav Ribnikar, a koja je prva podnela privatnu tužbu protiv roditelja masovnog ubice.