NE POSTOJI FORMULA ZA SREĆU Branka Katić o filmu Sunce mamino

Nakon svetske premijere na filmskom festivalu u Talinu, ostvarenje Sunce mamino scenariste i reditelja Koste Đorđevića donosi pred domaću publiku toplu tinejdžersku i porodičnu crnu komediju koja govori o odrastanju, o složenim emotivnim odnosima, o porodičnim vezama. Povodom beogradske premijere koja je zakazana za 13. februar u MTS dvorani, održana je konferencija za novinare na kojoj se putem video linka obratila i jedna od glavnih glumica filma Branka Katić. Mlada duhom možda još uvek jesam, ali život i sva iskustva su ostavili trag. Branka Katić o starom Beogradu, kolegama. ULOGA BLANŠ JE BILA VELIKI IZAZOV Branka Katić za Blic o predstavi Tramvaj zvani želja sadašnjici strahovima. Na početku razgovora Branka se osvrnula na saradnju sa mladim i talentovanih glumcima. Zaista sam uživala u radu na ovom filmu. Imali smo sreću da smo našli jednog divnog dečaka Boška Ilića, koji je glumio mog mlađeg sina i Pavla Čemerikića, koji je igrao starijeg sina i za koga svi znaju koliko je talentovan i poseban glumac. Ovde je trebalo da bude i malo mlađi od toga koliko sada ima godina i da nosi neku naivnost. Mislim da je to divno uradio u ljubavnoj priči koju naš film ima, a opet kod kuće ima majku koja je vazda nervozana i na kraju živaca. Tako da u toj situaciji njegov lik pokazuje izuzetnu zrelost da bi pomogao toj pomalo rastrzanoj mami da se vrati sebi i ljubavi prema svojoj deci. To mi je bio najdirljiviji momenat u ovoj priči, ističe Katićeva. Priča se bavi intimnijim odrastanjem tinejdžera. Na pitanje koliko to doba možda ključno obeležava na neki način naše živote, Branka kaže. I mi, kada smo bili mlađi, mada mi to vrlo lako zaboravimo, kada je stigao pubertet, ali i svi hormoni, nismo znali odakle taj raspon emocija koji smo osećali, bili smo ljuti, uplašeni, veseli. Zbunjeni ste svim tim što se dešava u vašem telu i u vašim mislima i tada su vam zaista potrebni roditelji koji imaju strpljenje i koji razumeju u kojoj ste fazi svog života. Kod nas to često znači držati im pridike i očekivati da te deca bez pogovora slušaju i tu dolazi do tog nekog kuršlusa. Današnje društvo misli da je sve gore nego što je ranije bilo, da smo svi nekako mnogo više usamljeniji i da ne postoji nekakva zajednica koja vam pomaže da gajite svoje dete i onda iz te usamljenosti i tog pritiska najčešće materijalnog kako ćeš da preživiš, roditelji nemaju vremena i uvek nešto jure. Stalno ih deca nerviraju i imaju taj kratak fitilj koji mislim da je poguban za porodičnu sreću. Olga, koju ja tumačim, u filmu je samohrana majka koja oseća to nezadovoljstvo zbog kraha braka koji nije uspela da sačuva, dece kojima otac nedostaje i ona je stalno pod pritiscima. Ono što mi je dirljivo u našem filmu je to kako Relja nalazi načina da mamu vrati sebi i svom bratu, ističe glumica. Kraj Maminog sunca je optimističan, ali mnogi se pitaju da li je i realan u današnje vreme i koliko se možemo nadati da to postane normalna pojava. Šta je danas normalno je veliko pitanje pošto se stravične stvari trenutno dešavaju u svetu, a svet malo reaguje. Uvek postoje neki izbor u životu. Da li ćete pokušati nekome da pomognete, da li ćete naći strpljenje, ljubavi, saosećanje za drugo ljudsko biće ili ćete suditi o nekome ili ćete ogovarati ili ćete misliti da ste bolji i pametniji. To je izbor koji svako od nas ima svakoga dana u svom životu, tako da mislim da ne postoji formula za sreću. Naš život je ovakav kakvim ga mi napravimo, uprkos svim tim okolnostima u kojima živimo, a koje u modernom svetu nisu na strani čoveka. Pitali su me šta je poruka filma. I Kosta, da je pisao ovaj scenario, ne bi bio skoncentrisan na jednu temu i jednu poruku, ali ako bi postojalo nešto što se izdvaja u svim ovim pričama, to bi bila snaga ljubavi i koliko smo svi bolji kada neko o nama brine i kada neko želi da vam da zagrljaj, zaključuje Branka. Film Sunce mamino je posvećemo Ani Božović, devojčici koja je poginula 3. maja prošle godine u OŠ Vladislav Ribnikar. Ona je dete naših bliskih prijatelja, mog druga iz školske klupe u srednjoj školi. Mi smo bili na njenom rođenju, a bili smo i na njenoj sahrani i nije postojala nikakav drugačija mogućnost nego da ovaj film posvetim njoj, kaže reditelj Đorđević.