Vodeničarstvo nekada jedan od najpopularnijih zanata u savremenom dobu pomalo je zaboravljen

Vodeničarstvo, nekada jedan od najpopularnijih zanata, u savremenom dobu pomalo je zaboravljen. Danas je okarakterisan kao stari zanat ili pak specifično zanimanje kojim se retko ko bavi. Ipak, u našoj zemlji postoje oni koji čuvaju tradiciju i koji ovaj posao žele da otrgnu od zaborava. Jedna od njih je Tijana Marić iz Kosjerića koja se već nekoliko godina uspešno bavi proizvodnjom brašna u svojoj vodenici. Sa porodicom je donela odluku da svoj život izmeste iz Beograda i posvete se starom porodičnom zanatu, koji su njeni preci negovali više od jednog veka. Ovaj posao u Tijaninoj porodici prenosio se sa generacije na generaciju. Vodenicu je sagradio čukundeda, a nakon njega pradeda i deda su nastavili ovim da se bave, a nakon njih i Tijana sa svojom porodicom. Ono što su dobre vesti je da interesovanje za ovaj biznis sve više raste, prema podacima resornog ministarstva već postoji oko stotinak zahteva za obnovu vodenica. Tijana Marić, vodeničarka iz Kosjerića, za Blic Biznis otkrila je kako je danas baviti se ovim poslom, kakvi su uslovi, ali i zarada. Otkrila nam je i šta su njeni ciljevi, a jedan od njih je sigurno čuvanje od zaborava na jedno vreme, kulturu i tradiciju. Posao vrlo dinamičan, neretko i nepredvidiv, a doprinos i kvalitet prevazilaze sve poteškoće. Proizvodimo tri vrste projinog brašna: projino belo, projino belo od domaćeg kukuruza Osmaka i projino crveno od domaćeg crvenog kukuruza. Iako vodeničarstvo važi za težak muški posao, Tijana kaže da uz pomoć i podršku svoj supruga uspeva da izađe na kraj sa svim izazovima koji im se nađu na putu. Ja bih zaista volela da je to istina. U Srbiji postoji veliki broj vodenica koje su zarasle, oronule i u fazi propadanja, o kojima niko nije brinuo. Ako je interesovanje za obnovu vodenica u porastu to bi zaista značilo da se prepoznaje kultura i tradicija jednog davnog vremena i volela bih da institucije na to reaguju i da nas ima što više. U Društvu vodeničara Srbije, čiji smo član ima samo oko 90 članova vlasnika vodenica i ljubitelja vodeničarstva. Bilo je jako teško doći do prve zarade, jer nam se pre dve godine činilo da je vodenica rupa bez dna. Jako puno ulaganja smo imali, nikad dovoljno isplaniranih, ali smo imali cilj i nismo odustajali.